„Oj, Srbijo među pesmama među šljivama, oj, Srbijo među ljudima na njivama, oj, Srbijo među pesmama, među stadima, oj, Srbijo, pesmo među narodima“ pesma Oskara Daviča koja opisuje domovinu, Srbiju, bogatom šljivama, njivama, stadima, brdima, pesmama, mekotom, pitomošću i nežnošću, ali često zbog svoje surove istorije, ostavljena siromašna i bosa. Padovi Srbije su bile česte pojave kroz istoriju našeg naroda kao rezultat ratova, ropstva pa čak i pogrešnih poteza tadašnjih čelnika našeg naroda, ali ono što je bitno jeste da je narod nastavljao dalje. Danas, imamo potpuno drugačiju sliku Srbije i pišemo neku novu istoriju. Rat bez oružja, vojske, strategija. Rat protiv nevidljivog neprijatelja. Rat, u kome sve države sveta učestvuju i koje se bore za primarnu pobedu na svom terenu. Rat protiv virusa COVID – 19 je nova realnost koja će, kako se svi nadamo, svakako biti zabeležena kao jedan deo ljudske istorije. Uticajući na pojedinačne države različito, pandemija je primorala lidere da prilagode svoje nacionalne ekonomske politike kako bi se ublažile ekonomski posledice ovoga virusa. Jedan od najvećih krahova se dogodio na polju globalnog lanca snabdevanja, gde su države koje su se integrisale u globalnu ekonomiju osetile jak udar na njihov bruto domaći proizvod i ostale ekonomske faktore. Srbija, kao zemlja u razvoju, je takođe pogođena krizom COVID-19, ali da li će se naći u situaciji kao često u svojoj istoriji, „siromašna i bosa“, i da li može da iskoristi svoje „bogatstvo“ spomenuto u Oskarovoj poeziji ostalo je da vidimo, jer nažalost bitka još traje.
U periodu od 2019. do 2020. godine, kada smo osetili najjači ekonomski udar virusa, Republika Srbija se suočila sa padom realnog BDP-a od 0,98%, što je dosta bolje u poređenju sa prosečnim padom koje su zabeležile zemlje EU, gde se posebno izdvaja Hrvatska koja je u tom periodu imala pad od 8,03 %. Srbija se izdvaja kao jedna od zemalja sa najmanjim padom realnog BDP-a u Evropi. Pravovremeno preduzete ekonomske mere, slaba integracija srpske ekonomije sa globalnom i struktura bruto dodate vrednosti (BDV) bez visoko sofisticiranih delatnosti koje su pogođene tokom pandemije su ključni faktori malog procentnog pada. Zadržavanje dobrih praksi, uz dalji razvoj lokalnih politika su bitni parametri za određivanje budućeg smera i aktivnosti dobrog prilagođavanja pandemijskoj situaciji. Jedna od aktivnosti koja zapravo može odgovoriti na udare krize, jeste lokalno identifikovanje industrija i razvoj njihovih potencijala.
U Srbiji, prema podacima strukture bruto dodate vrednosti po delatnostima u 2020. godini, izdvojena su tri sektora sa najvećim učešćem: prerađivačka industrija (BDV 730 milijardi dinara), trgovina, popravka motornih vozila (BDV 623 milijardi dinara) i poslovanje nekretninama (BDV 387 milijardi dinara). Međutim, visoko učešće u strukturi BDV-a pojedinačnih sektora ne znači nužno najveći potencijal, jer nemaju isti uticaj na ekonomski rast, stabilnost i prosperitet jedne zemlje. O tome kako su neke od zemalja bile i ostale bogate i kako su neke od zemalja bile i ostale siromašne, govore njihove privredne aktivnosti u kojima su se specijalizovale. Godinama unazad domaća proizvodna privredna društva predstavljaju kičmu srpske ekonomije. Oblasti koje su se istakle prema procentualnom učešću u strukturi BDV-a u prerađivačkoj industriji su prehrambena, piće i duvan sa 24,5%, oblast metala sa 11,1% i oblast prerade gume i plastike sa 9,6%. Takođe, sa aspekta broja preduzeća u 2020. godini, prerađivačka industrija imala je učešće od 16,4% od ukupnog broja registrovanih privrednih društava i zapošljava 392 hiljade ljudi što predstavlja trećinu zaposlenosti u privredi. Dodatni pokazatelj pokretača srpske ekonomije jesu rezultati poslovanja preduzeća, gde prerađivački sektor sa 3,2 milijarde dinara prihoda zajedno sa sektorom trgovine na velikom sa 4 milijarde dinara ostvaruje učešće preko tri petine prihoda privrede. Takozvane „brzorastuće“ firme, koje su povećavale promet za više od 20% godišnje tokom tri godine, doprinele su sa 77% neto otvaranih novih radnih mesta između 2014. i 2017. godine. Takođe, „mlade“ firme (starosti do pet godina) su stvorile 96% neto novih radnih mesta između u istom periodu. Ako se izuzmu mlade i brzorastuće firme, kojih nije mnogo, zaposlenost se smanjuje, čineći ove kategorije preduzeća glavnim pokretačima stvaranja novih radnih mesta. Uprkos dobrim pokazateljima, rast broja zaposlenih uz neproporcionalan rast prihoda predstavlja ključnu prepreku celog sektora, isplivavajući na površinu u vidu niske produktivnosti samih proizvodnih kompanija. Po definiciji, produktivnost znači sposobnost firme da za određen broj ulaznih parametre (ljudi, sirovine, finansije, itd.) dobije najviši nivo izlaznih proizvoda. Prema podacima Svetske Banke, produktivnost srpskih firmi u prerađivačkom sektoru je niska, i dolazi iz tri pravca – neefikasnost radne snage i neefikasnost proizvodnih procesa sa niskim učešćem savremene tehnologije. Analiza dostupnih podataka ukazuje da dodata vrednost po radniku kod srpskog proizvođača je iznosila 15,2 hiljade evra što predstavlja samo 35% produktivnosti naših firmi u poređenju sa prosekom EU. Drugim rečima, srpskom proizvodnom preduzeću je za proizvodnju potrebno tri puta više radnika nego prosečnoj kompaniji u EU sa istim nivoom proizvodnje. Takođe, na skali visoke, srednje-visoke, srednje-niske i niske tehnologije koje se primenjuje u industriji, prerađivačka industrija u Srbiji beleži samo 27% učešća visoke i srednje visoke tehnološke strukture. Može se reći da je ovo učešće veoma nisko sa obzirom da naše komšije, Mađarska, poseduje čak 60% visoke i srednje-visoke tehnologije. Prevazilaženje ovih prepreke su najveći potencijal za srpsku prerađivačku industriju, sa obzirom da uklanjanjem ograničenja u poslovanju povećava se šansa za izvoz i konkurentnost što bi stvorilo veći broj brzorastućih firmi. U tom smislu, potrebno je stvoriti strategiju razvoja lokalne privrede, kroz sistematičan razvoj tri glavna segmenta – poslovne klime, privrednih društava i potrošača. Uticaj na poslovnu klimu u najvećoj meri ima država. Kroz razvoj pravnih okvira koji podržavaju rast domaće privrede došlo bi se do privlačenja većeg broja investicija i podizanje pravne sigurnosti, kao jedan od ključnih ishoda za prerađivačku industriju. Takođe, podrška privredi može biti izražena kroz isticanja i stvaranje prilike za formiranje zajednice privrednih društava koje bi dovelo do međusobnog deljenja resursa i povećanje produktivnosti. Ono u čemu država može pružiti jaku podršku to je razvoj veština radne snage i praćenje inovativnih rešenja kroz edukativni sistem, sa željenim ishodom da naši, najbitniji resursi, mladi ljudi ostanu u našoj zemlji, inoviraju, razvijaju i otvaraju nove kompanije. Međutim, naša privredna društva se nalaze u bankocentričnom sistemu gde je najveći izvor finansiranja bankarski sektor. Glavna prepreka u takvog sistema jeste da banke ne prihvataju visoke rizike, što znači da novootvorene firme imaju problem pri finansiranju aktivnosti. Praksa banke je da finansira obrtna sredstva, bez apetita za ulaganjem u R&D, tj. u razvoj novih proizvoda i tehnološke inovacija unutar firme. U tom slučaju, sledeća vrata na koja privredna društva mogu zakucati su državne institucije koje subvencijama i poreskim olakšicama pospešuju privredu. Često, takva finansijska podrška bude nedovoljna za većinu privrednih subjekata. Mnoge države su ovaj problem rešile oslanjajući se na alternativne izvore finansiranja poput „venture“ fondova, „private equty“ fondova i drugih fondova gde određena grupa ljudi ulažu svoj kapital u određene kompanije i na taj način postaju vlasnici određenih procenata. Uprkos izazovnoj poslovnoj klimi, postoje brojne aktivnosti koje se mogu preduzeti unutar kompanija kako bi se pospešila produktivnost. Svaka kompanija treba prvenstveno da pođe od sebe i trenutnog stanja unutar kompanije, kako bi jasnije sagledala njeno poslovno okruženje i ugrabila potencijalne prilike. Definisanje i optimizovanje poslovnih procesa, dodeljivanje jasnih uloga u timu sa jasnom organizacionom strukturom, analiza finansijskih performansi i uspostavljanje budžeta koji obuhvata interni razvoj su neke od inicijativa koje mogu dovesti do stabilnijeg operativnog modela, efikasnije komunikacije, poboljšavanje veština ljudi i na kraju veće produktivnosti. Svakako postoji mnogo potencijala za takve inicijative kompanija, jer postoji mnogo kompanija koje su nastale posle 1990. i koje se od tada neprestano bore za rast profita ne usklađivajući svoje poslovanje sa svetskim trendovima sistema upravljanja i poslovanja. Fragmenti istorije se ponavljaju kroz situaciju koja je danas zadesila svet, ali izbeći istorijski pad Srbije zavisi od aktivnih i odlučnih mera pojedinaca kako u državnim institucijama tako i u samim kompanija jer mogućnosti postoje samo je bitno na koji način i ko će ih prvi ugrabiti.
