Idemo u susret još jednom proleću. Proleće je uvek idealno vreme za uvođenje novih stvari u svakodnevicu. Prava prilika da se prekine začarani krug ustaljenog toka stvari iz naslova, kako u privatnom, tako i u ekonomskom (poslovnom) životu kompanija i države. Ne kaže se zabadava „prolećni radovi“. Prolećni radovi su dobri i za izlazak iz krize. Pitanje je samo, iz koje tačno, s obzirom da ih u glavi trenutno brojim četiri. U stvari ne, ipak tri. Pre neki dan sam tek osvestio da je valjda prošla kriza izazvana pandemijom, a da su neizvesnosti koje trenutno živimo, zapravo logična posledica preostale tri. Jedna od ideja koje sam imao prilikom započinjanja pisanja ovog teksta, bila je: ne unosi pesimizam u njega i fokusiraj se na proleće i prilike koje ono sa sobom donosi. Nadam se da ću u nastavku teksta uspeti u tome. Prva promena: Sa predstojećim godišnjim dobom, ruku pod ruku idu i veliki infrastrukturni radovi. Oni su se po pravilu, već dugi niz godina ustupali stranim kompanijama. Tako na primer, u izgradnji autoputeva, krasi nas istančani kosmopolitizam. Autoputeve nam grade kompanije iz Kine, Turske, Grčke, Bugarske, Španije, Azerbejdžana i Amerike, dok u gradnji vozne infrastrukture prednjače kompanije iz Kine i Rusije. Kosmopolitizam je skroz u redu, ali ići u krajnosti i nije baš, naročito što kod nas još uvek postoji par relativno jakih i značajnih građevinskih kompanija. Ukoliko je njihov broj nedovoljan ili kaskaju za usvajanjem i primenom novih tehničkih i tehnoloških dostignuća u procesima proizvodnje, rešenje nije u njihovom apsolutnom skrajnjavanju kada se vode veliki infrastrukturni projekti, krajnji rezultat će biti njihovo još veće kaskanje i gašenje. Rešenje je da se ove kompanije inkorporiraju u ovakve, velike i značajne infrastrukturne projekte. Ovde naravno ne govorim o totalnom isključivanju stranih kompanijama kada je reč o javnim infrastrukturnim projektima, s obzirom na praktične koristi: prenos znanja od strane velikih stranih kompanija koje poseduju značajnije iskustvo, tehnička znanja i nove tehnologije u procesu realizacije projekata ovakvog tipa. Dok su koristi od većeg uključivanja domaćih građevinskih kompanija višestruke: više para domaćim kompanijama, usvajanje novih znanja i tehnologija, dobijanje neophodnih referenci za izvođenje i projekata u inostranstvu, što dovodi i do rasta BND-a (bruto nacionalni dohodak), kao i olakšano i jeftinije održavanje izgrađene infrastrukture, s obzirom da bi u tom slučaju održavanje radile domaće kompanije, učesnice na konkretnim projektima. Druga promena: Nezaobilazni element u svakom projektu je i njegovo finansiranje. U poslednjih petnaestak godina, na projektima izgradnje autoputeva uloženo je, ili bolje rečeno, pozajmljeno je skoro 2,5 milijardi evra, dok je za izgradnju pruga, ta cifra oko 2,2 milijardi evra. Te pozajmice su stoprocentno finansirane na bazi kredita iz inostranstva. U duhu promena, ovu predvidivu praksu, mogli bismo promeniti otvaranjem tabu teme zvane: primarna emisija novca. Ona može imati svoje negativne efekte jedino i isključivo ukoliko se neplanski izvrši aktiviranje ovog instrumenta. Međutim, ukoliko se namenski i ciljano aktivira za npr. izgradnju javne infrastrukture (putevi, pruge, kanalizacione mreže, fabrike vode itd.), ono bi imalo više pozitivnih efekata: cilja se stopa inflacije prilikom emisije, pokreće se domaća privreda, raste BDP, raste broj zaposlenih, dolazi do većeg uključivanja povezanih industrija i započinje se proces izlaska iz još jedne od tri preostale krize. Takođe, još jedna od promena koja bi se mogla uvesti u jednoličan sistem finansiranja infrastrukturnih projekata je emitovanje državnih obveznica građanima Srbije. Država bi dobila neophodna sredstva za finansiranje, a građani bi dobijali prinose na svoju investiciju. Razlika u emitovanju državnih obveznica i ino zaduživanja je što bi kamatu na pozajmljena sredstva naplaćivali građani, umesto inostranih banaka. Skoro sam čuo za fenomen: kriza od empatije. Ukratko, ako smo svakodnevno izloženi negativnim informacijama, ulazimo u opasnost zvanu „zamor od empatije“. On nas sputava na putu rešavanja problema i gura nas da stvari prihvatamo onakve kakve su, bez želje za promenama. Zapravo, potrebno je obrnuto, više predloga, a manje priče o samim problemima. U susret proleću, uvedimo drugačije instrumente u rešavanju istog problema. Zdravo je, a može biti i isplativo.
