COP26, bez sumnje nosi titulu globalno najaktuelnije teme ovog meseca. Još jedan u nizu samita na kojima svetske vlade pokušavaju da se izbore sa klimatskim promenama. Prvi sastanci su započeti još sada davne 1992. godine kao odgovor na globalno zagrevanje. Najvažniji samit je održan 2015. u Parizu, na kojem je dogovoreno da se ograniči globalno zagrevanje na znatno ispod 2℃, po mogućnosti na 1,5℃, u poređenju sa predindustrijskim nivoima, a sa tim u vezi postavljen je i cilj ostvarivanja neutralnosti ugljenika do sredine veka. Definitivno je ovo izgledalo kao preko potrebna prekretnica koja će dovesti do pozitivnih posledica na životnu sredinu. Ipak, šest godina kasnije, COP26 počinje sumornim tonom. Nijedan od zacrtanih ciljeva do sada nije ni na pomolu da bude ispunjen. Svetski lideri održavaju dramatične govore o svetskoj klimatskoj katastrofi koja nas čeka. Koliko god zvučalo uverljivo, moramo se zapitati da li će stvarno biti preduzete potrebne inicijative ili je sve dobro osmišljen marketinški trik koji ima za cilj da uliva nadu da ova tema ipak dobija neki značaj više od par dana u toku godine, dok se u stvarnosti može nazvati nekom vrstom greenwashing-a na globalnom nivou. Greenwashing je u svakom pogledu veoma zastupljen poslednjih godina. Ovaj termin po definiciji označava skup ponašanja ili praksi koje namerno obmanjuju potrošače o ekološkim aktivnostima organizacije ili ekološkim prednostima datog proizvoda, koji izgledaju kao održivi, ali nisu. U osnovi, to je pokušaj kompanije da učini da njeni proizvodi izgledaju ekološki, a u stvarnosti to nisu. Primetno je da ekološki aktivizam i svest uopšte na ovom polju raste pogotovu među mlađom generacijom, te svaki biznis, kao i uvek, pokušava da se maksimalno prilagodi prevladavajućem trendu. Tako dolazi do reklamiranja proizvoda kao „zelenih“, u smislu da su prirodni, zdravi ili se mogu reciklirati, a sve u pokušaju da se kapitalizuje rastuća tražnja za ekološkim proizvodima i uslugama. Ljudi su danas spremni da plate više za nešto što se predstavlja da doprinosi zaštiti životne sredine, što omogućava kompanijama da dodatno podignu cene svojih proizvoda i usluga. Isto tako, mladi ljudi koji započinju svoju profesionalnu karijeru pozitivno reaguju na kompanije koje posluju u skladu sa propisima o zaštiti životne sredine. Ovaj fenomen prisutan je mnogo duže nego što mislimo. Sam termin je nastao ’80-ih godina prošlog veka, dok se prvi primeri javljaju još u ’60-im. U nekim zemljama, kao što su Sjedinjene Američke države, ovakva vrsta marketinga je nelegalna. Opet, čini se da tkz. eko-manipulacija danas dostiže svoj vrhunac. Ne može se naići na kompaniju koja nas neprestano ne podseća da posluje po svim ekološkim standardima ili čiji su proizvodi „eco-friendly“. Često, kod kompanija koje posluju veliki niz godina ili su čak u ranijim periodima karakterisane kao veliki zagađivači, dolazi do greenwashing-a kroz proces preimenovanja, rebrendiranja ili ponovnog pakovanja proizvoda. Nažalost, ovakvo ponašanje može naškoditi onima koji zaista vode računa o zaštiti životne sredine ili koji su osnovani sa tim ciljem. Mogu se suočiti sa predrasudama i gubitkom poverenja jednog dela javnosti koji su rezultat, s jedne strane marketing mašinerije i s druge strane stvarnog iskustva sa proizvodima i poslovanjem kompanija koje žele da iskoriste rapidan rast tražnje za ekološkim rešenjima. Posebno interesantno kod ovakvih situacija je da je sve veći broj kompanija ili brendova spremno da stavi svoju reputaciju pod znakom pitanja zarad potencijalno većeg profita. Moglo bi se zaključiti da su koristi toliko velike, da se na kocku stavlja nešto što se gradi godinama. Možda je deo rešenja da i naša zemlja počne da pravno sankcioniše one koji jeftino koriste ovaj marketing trik i na taj način se regulatorno ugleda na pozitivne prakse zapadnih zemalja. Možda je potrebno da stvarno dobijemo konkretne akcije od velikih sila u pogledu ispunjavanja svojih ekoloških obaveza umesto praznih govora koji treba da uliju strah u kosti o potencijalnom kraju sveta, jer nismo osuđeni na propast, ali ipak jesmo osuđeni na ispijanje mozga zelenom slamčicom…barem dok se na slegne prašina oko ovogodišnjeg samita.
