Domaća preduzeća su problem finansiranja označile kao drugi najveći problem sa kojim se susreću u svom poslovanju, odmah nakon pronalaženja novih kupaca, odnosno izlaska na nova tržišta. Sigurno ste čuli: „Finansijsko tržište Srbije je bankocentrično“. Bankocentričnost je pojam koji označava superiornost banaka kao tradicionalnog izvora, ali i izbora u vezi sa finansiranjem domaćih mikro, malih i srednjih preduzeća (MMSP), nasuprot drugih, tzv. alternativnih oblika finansiranja. Bankocentričnost kao pojam se može objasniti i statistički. U Srbiji oko 90% svih izvora finansiranja potiče iz banaka, 7% iz državne kase, a samo oko 3% je iz alternativnih izvora. Svoju moć, banke u Srbiji crpe na način da ne finansiraju investicione kredite i gaje averziju prema riziku, poslujući sa minimumom rizika u svom portfoliju. Ali, zašto se ti drugi izvori finansiranja, definišu baš kao alternativni? Stiče se utisak da su oni možda manje bitni, atraktivni, ili ne toliko efikasni, ili da su dopunski, u stilu „daj šta daš“. S druge stane, krajnje je i logično da se oni i definišu kao alternativni, s obzirom na apsolutnu dominaciju u odnosu na banke kao izvor finansiranja. Oni su dakle, alternativa glavnom načinu finansiranja MMSP u Srbiji. Ali, da li ta razlika baš treba da bude u tolikoj razmeri, da li postoji prostor za napredak i da li su alternativni izvori finansiranja baš toliko alternativni?
Domaća preduzeća su problem finansiranja označile kao drugi najveći problem sa kojim se susreću u svom poslovanju, odmah nakon pronalaženja novih kupaca, odnosno izlaska na nova tržišta. Sigurno ste čuli: „Finansijsko tržište Srbije je bankocentrično“. Bankocentričnost je pojam koji označava superiornost banaka kao tradicionalnog izvora, ali i izbora u vezi sa finansiranjem domaćih mikro, malih i srednjih preduzeća (MMSP), nasuprot drugih, tzv. alternativnih oblika finansiranja. Bankocentričnost kao pojam se može objasniti i statistički. U Srbiji oko 90% svih izvora finansiranja potiče iz banaka, 7% iz državne kase, a samo oko 3% je iz alternativnih izvora. Svoju moć, banke u Srbiji crpe na način da ne finansiraju investicione kredite i gaje averziju prema riziku, poslujući sa minimumom rizika u svom portfoliju. Ali, zašto se ti drugi izvori finansiranja, definišu baš kao alternativni? Stiče se utisak da su oni možda manje bitni, atraktivni, ili ne toliko efikasni, ili da su dopunski, u stilu „daj šta daš“. S druge stane, krajnje je i logično da se oni i definišu kao alternativni, s obzirom na apsolutnu dominaciju u odnosu na banke kao izvor finansiranja. Oni su dakle, alternativa glavnom načinu finansiranja MMSP u Srbiji. Ali, da li ta razlika baš treba da bude u tolikoj razmeri, da li postoji prostor za napredak i da li su alternativni izvori finansiranja baš toliko alternativni?
Druga krajnost je finansirani putem PE fondova. Po pravilu, ovi fondovi se uključuju kada se kompanija nalazi u fazi zrelosti. Logika ovih fondova je „buyout“, tj. kupi sigurnu i stabilnu investiciju, unapredi poslovanje i prodaj (uglavnom nakon pet godina) i zaradi veliki prinos na uložena sredstva (srednja neto interna stopa prinosa je u proseku oko 15%). Svetska vrednost svih kupovina (oko 3000 kupovina) od strane PE fondova u 2020. je bila oko 600 milijardi dolara, što je poređenja radi oko 12 BDP-ova Srbije. Takođe, do 2025. godine se očekuje ukupna investiciona moć svih PE fondova u vrednosti od 5,8 triliona dolara, što je oko četiri BDP-a Rusije. Novca u fondovima dakle ima i biće ih još više s obzirom na sigurnost koji ovakvi fondovi nose sa sobom-visok zahtevani nivo znanja portfolio menadžera, preuzimanje već stabilnih kompanija i njihov razvoj, kao i mogućnost upravljanja i kontrole nad kupljenim kompanijama. PE su došli i kod nas, dobar primer za to je prodaja Bambija, Imleka i Knjaz Miloša. Ono što je sigurno, jeste da bi ih i svaka domaća firma prigrlila oberučke (dodatni kapital, veće investicije, nova tržišta, deo profita ostaje u zemlji). Međutim, da bi neko preduzeće postalo meta PE fondovima, potrebno je da budu stabilna, sa stabilnim i velikim prihodima. Tako nešto, ako ne samostalno, se može postići udruživanjem kompanija, naročito ukoliko se biznisi međusobno nadovezuju kroz lanac vrednosti. Takođe, veoma zanimljiv i primenljiv model finansiranja kod nas moglo bi da bude i tzv. mezanin finansiranje, koje gotovo da i ne postoji na našem tržištu. Mezanin se finansira od strane investicionog fonda, koji može biti oformljen i od strane velikog broja domaćih kompanija. Iako naziv možda čudno zvuči, ili samo o ovom modelu nikada niste ni čuli, ili vrlo retko, logika po kome funkcioniše je veoma jasna i dobro je došla kako kompanijama, tako i samim investitorima, s obzirom na prinose koje ovaj model finansiranja donosi, a koji nisu zanemarljivi (u proseku oko 12% do čak 30%). Predstavlja hibridni model finansiranja, tj. kombinaciju dužničkog (kredit) i vlasničkog kapitala. Ono što je prednost kod ovakvog načina finansiranja, a koji pogoduje tražiocima kapitala, to je da je ovaj model finansiranja tzv. “cash flow based financing“, što znači da za mezanin finansiranje nije potreban kolateral u vidu imovine, već su dovoljni projektovani novčani tokovi, a kao sredstvo obezbeđenja je dovoljna i zaloga nad običnim akcijama. Emitovanje obveznica kao način prikupljanja dodatnog kapitala kod nas u budućnosti može da ima svetlu perspektivu. Neke od osnovnih prednosti ovog modela finansiranja u odnosu na bankarske kredite su: disperzija rizika usled prikupljanja relativno visokih iznosa od različitih izvora, duža ročnost, fleksibilnost u pogledu samostalnog pregovaranja o uslovima isplate kuponske stope i nominalne vrednosti. Šta je potrebno unaprediti? Neophodno je kreiranje specijalizovanih agencija za merenje kreditnog rizika i smanjivanje troškova povezanih sa pokretanjem procesa i emisijom. Svi smo čuli za lizing i faktoring. Gotovo da se podrazumevaju, ali u isti mah kao i da se njihov potencijal olako shvata ili čak zanemaruje. Naročito su bitni kao alternativni izvor finansiranja kod malih tržišta u kojim postoji problem likvidnosti kod velikog broja kompanija. Sličnost sa našim tržištem se sama nameće, pa hajde da je iskoristimo. Prednosti oba instrumenta su u povećanju tekućeg poslovanja i obrta kapitala, što su dve veoma bitne stavke za tekuće poslovanje mikro i malih preduzeća. Kako bismo osvestili značaj i otkrili potencijal alternativnog finansiranja u Srbiji, nije potrebno da idemo daleko. Nemačka je primer zemlje koja ima veoma razvijeno tržište alternativnog finansiranja MMSP. Neki od ključnih izbora koje preduzeća imaju su: Venture Tech Growth Financing-koji ulaže u inovativne brzorastuće tehnološke kompanije, KfH-ulaže u preduzeća koja su orijentisana ka rastu kroz ceo lanac snabdevanja, ERP finansiranje inovacija-promoviše digitalne transformacije kroz podržavanje MMSP. Kako bi se osnažila domaća mala i srednja preduzeća, a samim tim ojačala domaća ekonomija neophodno je prevazići problem finansiranja, a koji se u prvom redu odnosi na nedostupnost i manjkavost mnogih izvora. Čini se da alternativni izvori i nisu baš toliko alternativni. VC je za startape jedan od prvih izbora, obveznice svakako u određenoj meri mogu biti supstitut bankarskom kreditu, mezanin finansiranje može biti izrazito zanimljiv model finansiranja, naročito kada je problem u postojanju tradicionalnog kolaterala koji se pojavljuje kao glavni izazov kod odobravanja bankarskih kredita, faktoring i lizing mogu ubrzati tekuće poslovanje kao supstitut bankarskim kratkoročnim i kreditima za obrtna sredstva, dok je za privlačenje PE fondova svakako potrebno vreme. Neophodan je usklađeni napredak svih činilaca ekosistema (poslovne klime, privrede, preduzeća). Prostora za napredak na alternativnoj finansijskoj sceni u Srbiji svakako da ima i više je nego dobrodošlo da se taj prostor i ispuni, a najbolje se može ispuniti investicijama. Kao što smo videli, džepovi su duboki, a za brz rast će morati i same kompanije da se malo zaigraju.
